Прочитајте разговор са господином Миодрагом Зецом, професором Филозофског факултета у Београду, вођен током конференције „Економија у медијима – медији о економији“ коју је организовао Центар за истраживања и студије ГЕА.

Професоре Зец, какво је стање српске економије данас, који су највећи проблеми?

Широк је фронт проблема српске привреде, ја бих их поделио у нека два блока. Једни су концепцијски, какав си модел изабрао, а други је како практично водиш економску политику. Мислим да и у једном и у другом блоку има читав низ проблема. Кад одабереш један модел развоја економије и друштва, и коресподенције са окружењем, то је као метаболизам, просто то дефинише све твоје резултате. Ми се стално надамо да ће резултати бити другачији од оних који су се десили. То је проблем јер Србија је следила, као и већина земаља западног Балкана, један алгоритам транзициони који је и довео таман онде гдје је и требао довести. Није ово што се нама десило случајно, јер ти си пошао преко механизма који води апрецијацији националне валуте, имаш један двовалутни систем, имаш један систем да прилив капитала у трговину, осигурање, итд. апрецира курс, то ти је уништило твоју сопствену производњу. Ниједна земља то не би издржала, јер ово је и направљено да се заправо узме тржиште. Није ово направљено да се развије индустрија. Ми сад очајавамо и причамо зашто нема индустрије, па не може је ни бити. Српска привреда личи на болесника који примењује једну терапију али недовољно конзистентно, доктор каже узми три таблете дневно а он узме једну и биће доста. Па неће бити доста.

Значи у тој првој фази, што је сад испливало као проблем, прва фаза је требало да дефинише монетарну стабилност и да идентификује све дефиците и да их у неком разумном року реши. То су дефицити на нивоу државе, на нивоу предузећа и на нивоу појединца. Десило се обрнуто, дефицити на нивоу државе су опстајали, покривани су приватизационим приходима и прерасподелом имовине. Дефицити на нивоу предузећа сад се тек решавају, дефицити на нивоу појединца су ескалирали кроз кредитни систем.

Очекивати од ЕУ да ће се изједначити плате, то је била лудост. Шта се десило, изједначиле су се цене и овде ће цене појести плате. То се десило целом Балкану и свим транзиционим земљама. Људи се сада чуде шта се десило, па десило се оно што се морало десити. Ми смо одлагали решавање тог проблема зато што имамо синдром издржаваног друштва још из комунизма. Имаш базичну неравнотежу у производњи и потрошњи коју тридесет година покриваш на различите начине и на крају си је сву монетизовао, на крају ти је експлодирао јавни дуг. Апсолутно и релативно као дио ГДП-а.

Онда си ушао у либерализацију цена, курсева зато што ту ниси технички био способан да то урадиш. Рецимо кад се узму две земље, Словенија и Србија. Словенија је радила све супротно од онога што саветује сада Европа. Она је ишла на радикално обезвређивање толара и експанзију извоза. Словенија по први пут има проблеме у буџету и спољњем дугу када је увела еуро. Није их имала раније а сад их има. Ми смо у Србији одмах ушли у двовалутни систем, у ствари као и овде у Босни и Херцеговини. Ти имаш двовалутни систем који ти је у ствари гори него да си узео само страну валуту, као Црна Гора на пример. Ти имаш целу скаламерију емитовања новца и у Србији и у БиХ а то је све на крају везано за чврсту валуту, имаш онда трошкове емисије а немаш емисионе добити, немаш могућност монетизације дефицита преко монетарног система. А имаш трошкове, Централну банку, администрацију, управу, штампање, трошкове конверзије, итд.

И Светска банка је ту лутала, ви кад погледате извештаје Светске банке из 1997, па 2007, па 2015. године, то су потпуно различити извештаји. Сећате се колико је Светска банка хвалила ваучерску приватизацију, да би после 2002. године потпуно одустала од тога. Нама приватизација у Србији и није служила да се оспособи привреда већ да се прерасподели власништво. Јер у билансу стања предузећа ништа није урађено ново, људи су се дочепали имовине за коју не знају шта да раде с њом. То вам је као да сте добили ваучерима амерички носач авиона а немате ни за гориво ни за лучку таксу, а још мање да поправите тај брод и да га користите. Е то се десило нашим предузећима.

И онда та приватизација траје већ четврт века. И сад шта је Србији проблем, зато што трошкови реструктуирања реалног сектора сад стижу на наплату. Ми нисмо у првој фази, када смо имали приватизационе приходе и нето прилив капитала, то искористили за реструктуирање предузећа већ реструктуирање долази тек као посљедња фаза када је већи дио тога већ изгубљен. Мислим да је то највећ проблем и у Србији и на Балкану.

Друго питање је то што ти сада желиш да реструктуираш и нешто што ти можда реално више и не треба. Имаш геостратешку ствар. То је као када би ја сада реновирао своју кућу у Кнешпољу са седам спаваћих соба која ми у ствари и не треба, где нико и не живи. У економији је то страшан пробем, ви у економији имате неколико тачака где се ломе идеје, и сад оно што се саветује нама то нису они радили код себе.

Кад се узме Британија, она је 400 година елиминисала Шпанију, Холандију са мора јер је имала тај тзв. „Навигациони акт“ (Ацт оф Навигатион), где није могао ниједан брод упловити у британску луку ако није британско власништво, ако посада није британска, итд. Кад су направили најбољу морнарицу на свету онда су рекли све луке су сада слободне. После долази Америка која се отима испод Британије. Има један страшно згодан историјски пример када се десио састанак између америчког министар финансија Александра Хамилтона и Енглеза о слободној трговини где он каже ма каква слободна трговина, ја хоћу управо супротно јер тај модел мене доводи до тога да се ја специјализујем за узгој стоке и ловљење даброва а ви за текстил. Преко царина Америка је страховито дигла своју индустрију и тај Хамилтон је на крају на новчаници од 10 долара. Једина особа која није председник а да је на новчаници.

Који је онда пут до подизања конкурентности малих земаља као што су Србија и Босна и Херцеговина?

Мала земља мора да се окрене себи и да каже, прво морам да направим ефикасну и просвећену државу да може бити мала и функционална. То од наших земаља још увек није нико направио. Да се каже, колико та држава треба да има чиновника, шта ти чиновници треба да раде, колико они коштају, шта они треба да знају, итд. Држава је један рам који даје људима чврста упоришта за њихов рад. Ја не могу људима да кажем шта ће да раде али могу да кажем једини начин стицања богатства је стварањем. Ви код нас немате уверење да се само кроз стварање вишка развија друштво. Мале земље су као породице, ви морате изаћи ван свог дворишта да нешто донесете у тај наш дом уместо да се исцрпљујете међусобном свађом ко је више јео за доручак или за вечеру које неће бити. То је стање свести једне нације, а то онда иде дугорочно кроз образовање. Ти имаш систем у којем влада уверење да не вреди учити. Ефикасност и конкурентност се може подићи само ако ће то бити део општег стања свести да ћу ја ићи тим алгоритмом „ради – воли – моли“. Нажалост, ми живимо у револуционарним временима, на нестабилном политичком простору изложени девастацији имовине сваких врста, окупацијама домаћим и страним, и ми живимо у убеђењу да се овде може брзо стицати и да ће то што стекнемо још краће трајати. И то се дешава овде, сваких 10-15 година је нека радикална реконструкција.

Радикалне реконструкције су понекад и прилика за темељне реформе?

Суштина је, по мом мишљењу, да ти у једно друштво уведеш капиталну вредност да стварање има смисла. Код нас има смисла само чекати повољну прилику да прерасподелиш. Ми смо се определили, уопште као Балкан, за ово друго. Промена свести тражи доста времена, да се одгоје нове генерације. Знате, лакше је пљачкати караване него ткати свилу. Персијски ћилим се годину и по дана тка, лакше га је отети. Ми имамо тај менталитет, он каже немам ја живаца за то, није то моје позвање. Па зашто су Кинези чудо? Они ту седе, њима је тај алгоритам прихватљив било да ткају ћилиме или да склапају ипхоне, исто је то. Неко конструише шару, развија софтwаре, он само леми. Али он је спреман да седи 18 сати и да леми. Он се не креће, њему не треба ни јавни саобраћај, нити ишта. Он није освајач а највећи народ на свету. Кина никог није освојила али није нико ни Кину, и ко је освојио он се утопио. Просто то је културолошка ствар. Да се вратимо Србији, ја мислим да је главни проблем код нас, за разлику од Чеха, за разлику од Пољака, Словака и других где је комунизам био наметнут споља. Како је комунизам пропао они су се преобукли и рекли ми идемо у старе геостратешке савезе са Немцима и ми успостављамо грађанско друштво. Ми смо, с друге стране, волели комунизам, нисмо ми баш тако натерани. Или бар велики део становништва је волео комунизам и код нас још трају расправе да ли је комунизам пропао зато што људи нису добри или је лош концепт.

Видите ли Ви у Србији или на Балкану неку политичку снагу која је у стању да понуди тај нови алгоритам?

Ја мислим да смо се ми још више удаљили од тог циља. Мислим да ово што смо урадили са системом образовања најтежа ствар коју смо ми у ствари урадили сами себи. Ми смо лојалност страшно уздигли на култ а потиснули смо компетентност. Ја разумем што се то десило геостратешки, поробљени смо, на таквом смо простору, али једино што смо могли сами да урадимо, колико-толико, је да држимо контролу над системом образовања. Да кажемо, дајте људи да ове најбоље воћке, ту младу децу, да задржимо за себе. Не, ми смо направили од образовања један воћњак који нити ко одржава нити ко залива. Ако случајно нешто и добро роди, дође неко споља па и то убере. Сваки сељак зна, најбољег овна ћу оставити за своје стадо, нећу ја одвести у Немачку њега. Ја ћу продати оно што морам. Код нас је сад завладало, и то је масовна ствар, да је бежанија једини излаз. Кад у једном народу имате тако масивно ломљење уверења, онда имате велики проблем. Имате проблем да немате избора. Амброзија је захватила систем. Ви лакше можете извести било какав друштвени преврат него решити проблем образовања. То треба чекати, ви кад сте у њиву пустили амброзију годинама то не можете истребити. Све друго се може решити много брже, за две недеље, два месеца, годину. Образовање се не може решити тако брзо.

Друго, код нас се држава бави предузетништвом, то да је могло не би се СССР распао. Држава има пет ствари због којих она постоји, то су: спољна безбедност – војска, унутрашња безбедност – полиција, судство, просвета и здравство. Зато постоји држава, не постоји држава да би давала кредите и да би рекла Перо ти производи јабуке а ти Миодраже шљиве. Она може индиректно преко пореза вршити и ту функцију али овде сви мисле да је то заправо држава. Да је то један казан где ја држим кутлачу. Нико нама не може казати где је некоме место у бизнису, људи ће то сами наћи. Па људи су подобијали Нобелове награде за централизовану дистрибуцију инвестиција, Канторович, Ланге, Симон Кузнетс,… али не можеш ти то потрефитити. Ти можеш рећи, ово је рам, ја теби гарантујем непристрасну и фер утакмицу. Држава треба да направи рам а пчеле саме да носе мед. Ово тражење инвеститора се свело код нас, иде около председник владе и хвата инвеститоре, као да хвата пчеле и гура их у кошницу па пчеле онда само уједају. Ти њима додајеш шећер па неће оне онда у тим кошницама да носе мед, оне хоће само шећер. То није добар начин.

Да ли се и можемо вратити на пут опоравка, имамо ли пара ми за то? Имамо, имамо ми пара да платимо лекаре колико нам треба, имамо и да платимо инжињере колико нам треба али ми немамо пара да школујемо за Немце. Ми радимо управо обрнуто, најбољи побегоше. Држава је идеја, ја сам прописао где ће бити аутопут, немам пара за то и ту не може нико да иде али не можеш правити кућу на аутопуту. Не можеш правити кућу на заштићеном подручју где је поплава, они направе, вода однесе, ти њима направиш нову кућу. Ти си њима послао поруку, ради шта хоћеш бићеш социјализован. Кад ти једном социјализујеш, готово је. Е то је проблем, јер ти радиш нешто што не би смео да радиш. У Шпанији су дугови вечити, код нас ко је изврд’о пет година после ником ништа. Кад имаш идеју онда имаш индустрију и стварање, он каже ја могу преко стварања до својих друштвених вредности или могу неким околишним путем. Кад ти народу даш јасну инструкцију да то дуго траје. Ево пример један у Србији, уравнотежење буџета смањивањем плата и пензија. Узмимо пензије, плате су увек текућа ствар и човек може рећи нећу да радим за ту плату. Али пензије, ти си направио један систем где ми уплаћујемо једну трећину за пензије а онда дође неко и каже пост фестум то више не важи. Не може то да не важи, то ће онда изазвати већи дефицит пошто људи више неће да уплаћују јер знају да је то онда бесмислено. И ми уместо да санирамо пензиони систем ми ћемо и даље бити у неравнотежи. Па ви имате најбогатије људе у Републици Српској који сутра када буду ишли у пензију неће имати 300 еура јер они нису ни уплаћивали у пензиони фонд, они су рекли нећу ја да уплаћујем по 70%, ја ћу узети кроз трошкове по 0% или кроз добит по 10%. Ти само том једном чињеницом рушиш један важан стуб међугенерацијске солидарности који је уведен још од Бизмарка. Пензиони систем мора бити pay to go.

Зато је страшно важно у друштву гледати хоризонт. Како су Енглези решили загађење? То је као да кажеш члан 1., Београд мора да узима воду код Панчева а да испушта у Батајници. А не, код нас се ради обрнуто и свако сваког загађује. И зато је прављење закона важна ствар. То онда јесте друштво и држава, како повећати ефикасност, па он тебе онда утера у тај рам. И мора онај ко доноси одлуку о инвестицији да трпи последице. Код нас је у транзицијским земљама главно начело социјализација губитка и приватизација добитка. На тој вредносној поставци се онда дешава све оно што се дешава. Уместо да је обрнуто, да је губитак увек приватизован и да мораш ти да га платиш а да је добитак делимично и социјализован кроз пореску политику па да онај ко је богат плаћа за нечије добро дете да постане лекар, онда тај систем има смисла.

Гдје су наше компаративне предности и да ли их ми уопште имамо?

Могли би ми имати неке предности, што се тиче Републике Српске и што се тиче Србије. Ти имаш неки потенцијал становништва, имаш још увек неки степен писмености тог становништва, ја мислим да је потребна само мала корекција тог система вредности где ће се рећи ово су та правила игре. Трчимо сада на 100 метара и ови који стигну први ће заиста бити награђени у тим чврстим правилима игре где их ми нећемо спотицати и да им не признамо резултат. Ја тако видим, држава је алат уствари за то. Ми појединачно имамо различите интересе и ми се преко државе саобраћамо. Ја сам заиста уверен да ако смислимо институције и процедуре које држе систем у равнотежи онда имамо неку шансу.

Ти и у свету имаш једну ситуацију где очито ниси домислио тај систем. Ти правиш државу где немаш бракоразводног уговора. Ти у Енглеској ако желиш да се ожениш имаш предбрачних уговор у случају да љубав нестане да знаш како ћете се разићи. Јер искуства говоре да је велика вероватноћа да ће љубави ипак нестати. Ти, рецимо, правиш огромну скламерију која се зове Европска унија а да немаш излазну стратегију и како ћеш се развести. Нормално, Енглези прво чекају да уђу па онда кажу сад је прилика и да први изађемо да се ми курталишемо ове бракоразводне парнице. Ти имаш на тако једном великом нивоу један експеримент који је веома опасан, имаш емисију новца без земље и без буџета. Чији је то новац, ко за њега одговара и ко га искупљује? Ми смо раније на Балкану имали немачке марке и то заувек по фиксном курсу искупљује Бундесбанка. И ти сад можеш, кад нађе нека баба у Добоју да је закопала старе немачке марке, кроз систем доћи до еура. Зато је важно осмислити модел. Зато ја на томе јако инсистирам да управљати државом није нимало једноставно. Па није џаба Платон написао ту „Теорију државе“, није неки Миодраг Зец то написао. Овде се сматра ко не зна ништа да ради он зна да прави државу. Неко ко не може да направи кифлу, не може да направи ципелу, не може да напише песму, он онда прави државу. Ми ширимо то уверење које је погрешно. И ово мало елите се онда иживљава а и чиновници гледају само да отму нешто. Морамо прво вратити достојанство. Ако је најгори посао бити учитељ, ако је боље пећи ћевапе и не плаћати ПДВ или држати тезгу на бањалучкој пијаци него учити људе математици, онда смо добили то што смо добили. Нажалост, ја мислим да ћемо ми добити још и више него што очекујемо. Једноставно, неке ствари које нам се чине општепознатим, ми не разумемо њихову суштину. Па сви знају да јабука пада са дрвета али је требао да се роди највећи геније људског рода, Исак Њутн, да то опише. Које силе делују, којом брзином пада, итд. Тако вам је то и са државом, сви мисле да то знају. И у економији и у друштву ствари изгледају наоко тривијалне и сваком се чини да су познате али уствари није тако. Ми сад видимо у транзицији да ствари нису такве. Ти грејеш на тој температури нешто али не дешава се врење, ти грејеш млеко али се не појављује кајмак.

Можемо ли се овдје мало дотаћи улоге стручне јавности и академске заједнице у обликовању економског система. Често се академској заједници, нарочито професорима економије, замјера да се углавном баве описивањем догађаја из прошлости а да не нуде конкретне одговоре на текуће економске проблеме?

Улога академске заједнице је важна, међутим политичке елите, генерално у земљама у транзицији имају комуникацију по којој се од академске елите очекује да аплудира и да потврди оно што су они већ смислили. Ако то они који случајем не раде онда буду протерани, острахизам, и слично. А за власт би било најкорисније да слуша критичку мисао јер она одлучује. Ви немате прилике да у најбољој вери кажете некоме нешто што се коси са његовим ставом. Не знам шта сад фали шефу државе да једном годишње или два пута окупи људе и каже људи шта овде не ваља. То може бити и затворено за јавност али је важно да постоји неки дијалог. У средњем веку бар су дворске луде могле да кажу цару да је го. Нека друштва то имају, да извуку најбоље од оних који знају нешто.

Има једна занимљива прича а у нашем је дискурсу, религиозна. Сви знају за причу о неверном апостолу Томи, где Христос након указања каже „блажени су они који повероваше а не видеше“. Ми у јавном и политичком животу имамо тај религиозни моменат. Ти кажеш народу стопа расте а у ствари стопа пада.

Кад смо још код академске заједнице, како гледате на чињеницу да су у БиХ и Републици Српској професори економије ипак били у позиији да обављају најзначајније политикчке и извршне функције?

Две су ту ствари важне. Једно је знање а друго је оперативни или политички таленат да се нешто спроведе. Ретки су људи који су спојили те две карактеристике. Али страшно је важно да они могу у друштву једни до других доћи и разменити мишљења. Што би Бизмарк рекао „пусти професоре на власт и пропала држава“, то је његов став, што је мало екстремно. Или моји студенти економије који мисле да ће се свако обогатити ко заврши економију, богаћење је једно а знање је сасвим друга ствар, неки су се успели обогатити на знању и у науци (Рикардо, Кеyнс, итд.) док су неки умрли у релативном сиромаштву, Адам Смит као пропали племић, итд. То су две различите ствари. Акадамски људи треба да буду коректори ствари и да буду присутни у јавности, да могу нешто да кажу а на овима је да бирају политичку сврсисходност. То је нешто што се не учи у школи, није Лех Валенса ишао у школу да изврши преврат, он је електричар био, просто време то избаци. Али страшно је ако једно друштво запусти своју интелигенцију, ако оно учини све да она нестане независно од тога да ли она подржава власт или је критикује. Најгоре је када она нестаје, губи компетентност.

Скерлић је рекао, нисам ја кокош да носим јаја али знам шта је мућак. То се често ко нас каже, хајде ти професоре, ево ти на пример РМК Зеница па ти уради. Па нећу ја то да радим, ја предајем теорију. Ја кажем ево шта у књизи пише о томе, па имам историјски пример о томе, ови људи су то покушали а десило се сасвим супротно. Ја сам прије десет година написао текст о томе да ће се Европи десити ово што се десило. Ја сам избачен са универзитета јер сам својевремено тврдио да ће самоуправни социјализам пропосати и он је на крају пропао. Људи који су се клели у њега касније су га здушно рушили. Важно је због тога за једно друштво да има комуникацију разних идеја и да има једно место где ће се одлучити које ће се идеје на крају одабрати. Зато је и смишљен политички систем који се код нас, нажалост и у свету, претвара у нешто карикатурално. Ви имате Александра Македонског који је био највећи освајач свих времена. Њему је ипак учитељ био Аристотел. Њих је двадесет из разреда освојило свет и то историја памти као највеће и најфункционалније освајање у свету. Па није Александар Македонски завршио менаџмент.