Историјска дешавања у ЕУ важне лекције за РС
Значајан број међународних економиста сматра да останак Грчке у еврозони сада више практично није могућ. Још горе, неке земље из ЕУ, чини се, иду истим путем. Република Српска из овога мора извући важне поуке.
Иступање Грчке из еврозоне је неизбјежно?
Европска монетарна унија се налази на раскрсници. Могући сценарији за наредни период о којима се узбуђено расправља у ЕУ се крећу од распада евра и повратка националних валута до успјешног спасавања Грчке и успостављања нових и јачих фискалних механизама између земаља еврозоне. Једно је сигурно: Европска унија након ове кризе неће бити иста. Њемачки званичници официјелно подржавају останак Грчке у еврозони мада се све чешће чују оштрије изјаве па чак и пријетње њемачких представника у вези са мјерама штедње које се не спроводе у Грчкој.
Чини се да Њемачка још жели да задржи Грчку и тиме смањи ризик за распад еврозоне јер је очување евра и јединственог тржишта у њеном интересу. Излазак Грчке из ЕУ би готово сигурно био повезан са грчким банкротом, а у том случају би управо Њемачка забиљежила велике губитке као значајан директни и индиректни кредитор Грчке. Истраживања јавног мњења у Грчкој показују да већински дио грчког становништа још жели да задржи евро.
“Грци треба да знају о чему гласају. Ту се не ради о политици, него о будућности Грчке у Европи и еврозони. Надамо се и очекујемо да су сви који имају право гласа свјесни своје одговорности.”
Канцеларија шефа њемачке дипломатије Гвида Вестервелеа
Међутим, значајан број међународних економиста сматра да је останак Грчке у еврозони сада већ практично немогућ, имајући у виду рецесиону спиралу у коју је запала грчка економија као и лоше резултате досадашњих мјера штедње. За одрживост Грчке у еврозони неопходно је рапидно обновити њену конкурентност. Према др Нуриелу Рубинију, једном од истраживача који су предвидјели настанак глобалне економске кризе, ово се теоретски може остварити на три начина: 1) оштро слабљење евра, 2) снажан раст продуктивности изнад раста плата и 3) унутрашње смањење цијена и плата. Проблем је у томе што су прве двије опције објективно готово немогуће, док би цијена задње опције била вишегодишња депресија грчке економије. Треба напоменути да од суштински истог проблема тренутно болују и друге земље из периферије ЕУ, међу којима се налазе Шпанија и Италија. Према томе, овдје се ради о системском проблему у функционисању ЕУ.
Шта све то значи за нас?
“Рачун за плате јавног сектора (БиХ, прим. аут.) као удио у БДП-у није само један од највећих на западном Балкану, већ је и један од највећих у читавој регији Европе и Централне Азије.”
Свјетска банка, 2012.
Из посљедњих дешавања у ЕУ можемо извући сљедеће поуке за РС и БиХ:
- БиХ је на исти начин као и Грчка изложена отвореној цјеновној конкуренцији из ЕУ. За разлику од, на примјер, Србије, БиХ нема могућност девалвације домаће валуте и утицања на цјеновну конкуренцију на тај начин. Поред тога, примјеном Споразума о стабилизацији и придруживању трговинска конкуренција ће додатно јачати. Да би економија БиХ опстала у оваквом окружењу основни предуслов је да домаћа конкурентност буде усклађена у односу на главне трговинске партнере.
- Цијене и плате у кратком року за БиХ преостају као једини прави инструмент управљања домаћом конкурентношћу (ово исто важи и за Грчку уколико остане у еврозони). Наша цјеновна конкурентност у суштини зависи од односа између кретања плата и продуктивности у нашој и другим земљама трговинским партнерима. Према томе, колике ће нам бити плате мора зависити од наше продуктивности, али и од односа плата и продуктивности у другим земљама. Интересантно је да неке анализе за ЕУ сугеришу да у досадашњем периоду није дошло до очекиваног приближавања продуктивности између периферних и развијених земаља унутар ЕУ. Чињеница да су плате између тих земаља тежиле изједначавању брже од продуктивности имала је за посљедицу неизбалансирану конкурентност. Преговарачке стране у социјалном дијалогу у РС и ФБиХ треба да имају на уму да је политика отворених граница (уз фиксиран девизни курс) конзистентна једино са политиком флексибилног тржишта рада, тј. тржишта рада које лако снижава (али и повећава) плате и које лако отпушта (али и запошљава) раднике. Уколико не желимо овакво тржиште рада онда морамо смањити нашу изложеност спољној конкуренцији.
- Потребне су много веће фискалне уштеде и у РС и ФБиХ. Потрошња владиног сектора у БиХ је још огромна и у 2010. години је износила 49% БДП-а (сви нивои владе и јавни фондови). Овакав терет би тешко издржале и много јаче економије. Посебно велики терет представљају енормно високи трошкови плата, који су посљедица презапослености и преплаћености у јавном сектору (о овом проблему у РС и његовим разноликим негативним ефектима смо више писали у претходном броју). Са 12,9% БДП-а потрошња на плате у владином сектору БиХ далеко премашује издвајања за исте сврхе у другим земљама западног Балкана. С друге стране, овако високи трошкови плата и других текућих издатака су из владиних буџета “изгурали” потрошњу на инвестиције, која је за БиХ износила 3% БДП-а и као таква је била најмања међу истим земљама.
- Степен фискалне одрживости има велики утицај на политичку независност. Тачније речено, што је већи фискални дефицит, политичка независност више кошта. Није ли Грчка савршен примјер за ово? Након спроведених избора у Грчкој нису успјели формирати нову владу па је расписан нови круг парламентарних избора. Изгледа да се грчко друштво још није опредијелило да ли да остане у еврозони и спроведе ригорозне мјере штедње или да крене својим путем. У случају РС и ФБиХ, финансирање постојећих фискалних дефицита подразумијева ново задуживање. Могућност задуживања на домаћем тржишту је ограничена и РС је тек у 2011. години почела са издавањем краткорочних трезорских записа. Приступ потребном већем дугорочном финансирању је тренутно могућ једино кроз међународне финансијске институције, чија средства не долазе без одређених услова. Преговори о новом аранжману са ММФ-ом су већ отворени. Један од разлога за то је потреба за рефинансирањем нарастајућих рата спољног дуга, али други, не мање важан, би могао бити политичко оснаживање проходности спровођења неопходних реформи. У сваком случају, ново задуживање не смије проћи без значајних буџетских уштеда, које су могуће и неопходне на свим нивоима. Примања посланика и делегата у Парламентарној скупштини БиХ, која износе више од 5.000 КМ мјесечно, смањена су за само 4,5%. Нема ли овдје простора и моралне потребе за додатним резовима?
- За РС није свеједно шта се дешава у ФБиХ и обратно. Могли смо видјети да је за све земље еврозоне од великог значаја расплет догађаја у Грчкој и другим земљама којима пријети дужничка криза јер су оне међусобно повезане заједничком валутом и тржиштем. Такође, перцепција инвеститора и потрошача о нивоу ризика у једној земљи се лако преноси и на друге. Све ово важи за РС и ФБиХ с обзиром на то да БиХ по уређењу има сличности са ЕУ.
- Фискална штедња мора бити истовремено праћена агресивним мјерама подршке економском расту. Дужничка криза у ЕУ је показала да спровођење мјера штедње у току рецесије без развојних мјера које би биле спровођене истовремено доводи до продубљавања економског пада. Према томе, ово је још један разлог зашто уштеде на текућим фискалним трошковима сада морају бити спроведене: да буду ослобођена средства за повећано финансирање јавних инвестиција и развојних програма. До сада је пракса била управо супротна: буџети су резани највише на капиталним трошковима јер су ови трошкови били најмање политички осјетљиви. Наравно, додатна задуживања за финансирање развојних програма ће свакако бити неопходна.
