Центар за истраживања и студије ГЕА урадио је анализу “Раст продуктивности рада – предуслов за повећање плата и стабилан економски развој”.Раст продуктивности рада примарни је економски циљ којим се стварају претпоставке за јачање конкурентности домаће економије и стабилан развој. У том смислу мјерење учинка један је од темељних управљачких задатака, било да се ради о управљању на нивоу предузећа или економије у цјелини. Праћење показатеља продуктивности рада на макро нивоу уско је повезано и са управљањем економским развојем у неколико важних подручја као што су: конкурентска позиција у односу на окружење, изложеност неформалној економији, адекватност радног законодавства, образовна политика, политика плата у јавном и реалном сектору, политика задуживања, итд. Упркос његовом значају, питање продуктивности рада у Босни и Херцеговини је у протеклом периоду остало занемарено чему у прилог говори и чињеница да нити једним документом економске политике (у оба БХ ентитета) током посљедњих неколико година оно није суштински адресирано, укључујући и недавно представљену радну верзију Економске политике Владе Републике Српске за 2016. годину.

Разлози да се овом економском показатељу посвети значајно више пажње свакако постоје. Резултати спроведене анализе указују да домаћа економија хронично болује од проблема ниске продуктивности рада већ дуже вријеме. Овај проблем је посебно изражен у Републици Српској гдје БДП по запосленом није прелазио износ од 37.000 КМ посљедњих пет година. Премда је и у Федерацији БиХ продуктивност рада изразито ниска, БДП по запосленом је од 2011. године ипак константно изнад тог нивоа и има одређени тренд раста (40.112 КМ у 2014. години). Оно што додатно забрињава су упоредни подаци о просјечној продуктивности рада са земљама чланицама Европске уније који, мјерени на исти начин, показују да је БиХ на неких 30% од ЕУ просјека (Република Српска на 28,56% а Федерација БиХ на 31,36%). Проблем је још наглашенији уколико се посматра само прерађивачка индустрија гдје је продуктивност рада чак 6 до 7 пута нижа у односу на просјек Европске уније. То другим рјечима значи да просјечан радник у прерађивачкој индустрији у ЕУ створи за један дан више него радник у БиХ за цијелу радну седмицу.

Ако раст БДП-а посматрамо као резултат двије кључне детерминанте, броја запослених и њиховог учинка, онда наведени подаци вјерно илуструју величину проблема ниске продуктивности рада, који упарен са огромном незапосленошћу угрожава перспективу дугорочног и стабилног економског раста у БиХ. Надаље, ниска продуктивност рада ограничава могућности за одрживо повећање плата, како у реалном тако и у јавном сектору. Коначно, отвара се и питање управљања јавним дугом, односно, начина на који ће се враћати рате кредита ако продуктивност рада у наредном периоду не буде значајније расла.

Због ових разлога мјерама економске политике потребно што прије заузети нови курс и уз подршку запошљавању дати приоритет мјерама које подстичу продуктивност рада, посебно у оним дјелатностима и секторима који су препознати као стратешки. У пракси то захтијева комбинацију системских интервенција којима се стимулишу значајнија улагања у људски капитал, технологију и инфраструктуру. Заузимање новог курса истовремено значи и преиспитивање актуелних мјера подршке домаћим предузећима, поготово у свјетлу разликовања мјера економске од мјера социјалне политике. Премда се ради о политички осјетљивом питању, елементе социјалне политике потребно је спроводити у овиру интегралног система социјалне заштите а мјере економске политике усмјерити првенствено ка повећању запошљавања и продуктивности. У супротном, свако одлагање ће само додатно убрзати кретање дуж негативне спирале ка неформалној економији, ниским платама и све лошијем животном стандарду грађана.

Комплетну анализу можете пронаћи овдје.