Постојећи новчани програми социјалне заштите у Федерацији БиХ и Републици Српској коштају много а чине мало да побољшају стање сиромашних домаћинстава.
Ако се узму у обзир сви социјални трансфери (пензије, борачке накнаде, накнаде социјалне помоћи, накнаде за цивилне инвалиде, накнаде дјечије заштите и др.), на које се у БиХ троши више од 4 милијарде КМ годишње, само нешто више од 15% ових средстава добија најсиромашнија петина становништва, док више од 25% одлази у руке најбогатије петине.
Тиме добијамо апсурдну ситуацију да новчани програми социјалне заштите уствари повећавају приходовну неједнакост у друштву, умјесто да је смањују. Основни разлог је што се највећи дио социјалних трансфера додијељује на бази статуса а не на бази утврђеног социјалног стања, односно потребе. Од свих социјалних трансфера, једино су накнаде сталне и једнократне новчане помоћи и већина накнада за дјецу условљене имовинским и доходовним цензусом, тј. усмјерене према сиромашнима.
Међутим, укупна издвајања за накнаде које су усмјерене на сиромашне су врло ниска (нпр. издаци за новчану помоћ су у Републици Српској у 2014. години износили само 7,9 милиона КМ) тако да не поправљају слику генерално лоше усмјерености укупних социјалних трансфера према сиромашнима.
Разлози за то леже у рестриктивним законским одредбама који дефинишу услове за остваривање права на новчану помоћ и екстремно ниским прописаним износима ових накнада. Кроз примјере из стварног живота који су разматрани у овом истраживању се то јасно може видјети:

• Седмочлана породица са троје малољетне дјеце која живи на селу и остварује укупни мјесечни приход од 1.176 КМ (168 КМ по члану домаћинства) не може остварити право на новчану помоћ (ни у ФБиХ ни у РС) јер има барем једног радно способног пунољетног члана, те је у власништву земљишта од којег према законским одредбама може остварити приход.
• Четворочлана породица са двије пунољетне женске особе и двоје дјеце, која живи у Кантону 10/Херцег-Босанској жупанији и не остварује никакве приходе и нема имовине, добија новчану помоћ у просјечном износу од 62,5 КМ по члану домаћинства мјесечно.
• Женска особа из Зворника старија од 65 година, која нема пензију нити сродника који су је дужни издржавати, остварује новчану помоћ од 120,7 КМ мјесечно.

Из ових примјера се могло установити да добијена новчана помоћ није била довољна да наведена домаћинства издигне из сиромаштва.

Уопште, заступљеност сиромаштва у БиХ је висока: према процјенама 23,4% становника је је трошило мање од 238 КМ мјесечно у 2011. години, што значи да се налазило испод прага „апсолутног сиромаштва“ према методологији Агенције за статистику БиХ. Иако различите методологије мјерења сиромаштва дају различите разултате и не могу се међусобно поредити, сва мјерења указују на високу учесталост сиромаштва у БиХ, а већина и на пораст у периоду између 2007. године и 2011. године (то су године за које постоје детаљнији подаци из анкета о потрошњи домаћинстава).
Према свим методологијама, учесталост сиромашне дјеце је већа него код одраслих, а такође је у порасту. Према истој методологији Агенције за статистику БиХ, проценат сиромашне дјеце је у периоду 2007-2011 порастао са 26,2% на 30,5%. Сиромаштво је чешће код многочланих домаћинстава – чак 40% дјеце у домаћинствима са два или три старија члана се налази испод линије сиромаштва. С обзиром на велике разлике у образовним профилима руралног и урбаног становништва, учесталост сиромаштва је знатно веће у селима, гдје живи три четвртине све сиромашне дјеце.
Све указује на потребу преиспитивања свих социјалних програма, посебно оних кроз које се врши највеће „одлијевање“ средстава најбогатијем сегменту нашег друштва. Ако 20% „недоприносних“ трансфера на које се из буџета сваке године одваја више од 1 милијарду КМ одлази у руке најбогатије петине грађана, није тешко прептоставити колика би корист била када би се ова појава отклонила или значајно умањила. Са друге стране, потребно је омогућити да социјални програми истински испуњавају своју основну сврху – да помажу онима који су у стању социјалне потребе. За ово је потребно да ти програми буду много боље усмјерени и издашнији према нашим најугроженијим суграђанима.
Да би се то остварило, потребно је отворити истинску јавну расправу на ову тему, а улога актуелних власти у овом процесу је кључна. Ово наглашавамо из разлога што неки од постојећих социјалних програма, као што су нпр. наканде везане за борачку популацију, представљају политички „осјетљиве“ теме. С обзиром на обавезе које су власти преузеле кроз Реформску агненду и програм са ММФ-ом, чини се да је ово питање све теже одлагати. За све новчане програме социјалне заштите је на почетку јавне расправе корисно поставити сљедећа питања: Која је основна сврха овог програма? Који је профил корисника програма? Који дио средстава из програма одлази сиромашној популацији, а који богатој? Колико ефективно програм остварује своју сврху? Јесу ли претпостављени и остварени ефекти приоритет од јавног интереса?

Комплетну анализу преузмите на овом линку.