Pročitajte razgovor sa gospodinom Miodragom Zecom, profesorom Filozofskog fakulteta u Beogradu, vođen tokom konferencije „Ekonomija u medijima – mediji o ekonomiji“ koju je organizovao Centar za istraživanja i studije GEA.

Profesore Zec, kakvo je stanje srpske ekonomije danas, koji su najveći problemi?

Širok je front problema srpske privrede, ja bih ih podelio u neka dva bloka. Jedni su koncepcijski, kakav si model izabrao, a drugi je kako praktično vodiš ekonomsku politiku. Mislim da i u jednom i u drugom bloku ima čitav niz problema. Kad odabereš jedan model razvoja ekonomije i društva, i korespodencije sa okruženjem, to je kao metabolizam, prosto to definiše sve tvoje rezultate. Mi se stalno nadamo da će rezultati biti drugačiji od onih koji su se desili. To je problem jer Srbija je sledila, kao i većina zemalja zapadnog Balkana, jedan algoritam tranzicioni koji je i doveo taman onde gdje je i trebao dovesti. Nije ovo što se nama desilo slučajno, jer ti si pošao preko mehanizma koji vodi aprecijaciji nacionalne valute, imaš jedan dvovalutni sistem, imaš jedan sistem da priliv kapitala u trgovinu, osiguranje, itd. aprecira kurs, to ti je uništilo tvoju sopstvenu proizvodnju. Nijedna zemlja to ne bi izdržala, jer ovo je i napravljeno da se zapravo uzme tržište. Nije ovo napravljeno da se razvije industrija. Mi sad očajavamo i pričamo zašto nema industrije, pa ne može je ni biti. Srpska privreda liči na bolesnika koji primenjuje jednu terapiju ali nedovoljno konzistentno, doktor kaže uzmi tri tablete dnevno a on uzme jednu i biće dosta. Pa neće biti dosta.

Znači u toj prvoj fazi, što je sad isplivalo kao problem, prva faza je trebalo da definiše monetarnu stabilnost i da identifikuje sve deficite i da ih u nekom razumnom roku reši. To su deficiti na nivou države, na nivou preduzeća i na nivou pojedinca. Desilo se obrnuto, deficiti na nivou države su opstajali, pokrivani su privatizacionim prihodima i preraspodelom imovine. Deficiti na nivou preduzeća sad se tek rešavaju, deficiti na nivou pojedinca su eskalirali kroz kreditni sistem.

Očekivati od EU da će se izjednačiti plate, to je bila ludost. Šta se desilo, izjednačile su se cene i ovde će cene pojesti plate. To se desilo celom Balkanu i svim tranzicionim zemljama. Ljudi se sada čude šta se desilo, pa desilo se ono što se moralo desiti. Mi smo odlagali rešavanje tog problema zato što imamo sindrom izdržavanog društva još iz komunizma. Imaš bazičnu neravnotežu u proizvodnji i potrošnji koju trideset godina pokrivaš na različite načine i na kraju si je svu monetizovao, na kraju ti je eksplodirao javni dug. Apsolutno i relativno kao dio GDP-a.

Onda si ušao u liberalizaciju cena, kurseva zato što tu nisi tehnički bio sposoban da to uradiš. Recimo kad se uzmu dve zemlje, Slovenija i Srbija. Slovenija je radila sve suprotno od onoga što savetuje sada Evropa. Ona je išla na radikalno obezvređivanje tolara i ekspanziju izvoza. Slovenija po prvi put ima probleme u budžetu i spoljnjem dugu kada je uvela euro. Nije ih imala ranije a sad ih ima. Mi smo u Srbiji odmah ušli u dvovalutni sistem, u stvari kao i ovde u Bosni i Hercegovini. Ti imaš dvovalutni sistem koji ti je u stvari gori nego da si uzeo samo stranu valutu, kao Crna Gora na primer. Ti imaš celu skalameriju emitovanja novca i u Srbiji i u BiH a to je sve na kraju vezano za čvrstu valutu, imaš onda troškove emisije a nemaš emisione dobiti, nemaš mogućnost monetizacije deficita preko monetarnog sistema. A imaš troškove, Centralnu banku, administraciju, upravu, štampanje, troškove konverzije, itd.

I Svetska banka je tu lutala, vi kad pogledate izveštaje Svetske banke iz 1997, pa 2007, pa 2015. godine, to su potpuno različiti izveštaji. Sećate se koliko je Svetska banka hvalila vaučersku privatizaciju, da bi posle 2002. godine potpuno odustala od toga. Nama privatizacija u Srbiji i nije služila da se osposobi privreda već da se preraspodeli vlasništvo. Jer u bilansu stanja preduzeća ništa nije urađeno novo, ljudi su se dočepali imovine za koju ne znaju šta da rade s njom. To vam je kao da ste dobili vaučerima američki nosač aviona a nemate ni za gorivo ni za lučku taksu, a još manje da popravite taj brod i da ga koristite. E to se desilo našim preduzećima.

I onda ta privatizacija traje već četvrt veka. I sad šta je Srbiji problem, zato što troškovi restruktuiranja realnog sektora sad stižu na naplatu. Mi nismo u prvoj fazi, kada smo imali privatizacione prihode i neto priliv kapitala, to iskoristili za restruktuiranje preduzeća već restruktuiranje dolazi tek kao posljednja faza kada je veći dio toga već izgubljen. Mislim da je to najveć problem i u Srbiji i na Balkanu.

Drugo pitanje je to što ti sada želiš da restruktuiraš i nešto što ti možda realno više i ne treba. Imaš geostratešku stvar. To je kao kada bi ja sada renovirao svoju kuću u Knešpolju sa sedam spavaćih soba koja mi u stvari i ne treba, gde niko i ne živi. U ekonomiji je to strašan probem, vi u ekonomiji imate nekoliko tačaka gde se lome ideje, i sad ono što se savetuje nama to nisu oni radili kod sebe.

Kad se uzme Britanija, ona je 400 godina eliminisala Španiju, Holandiju sa mora jer je imala taj tzv. „Navigacioni akt“ (Act of Navigation), gde nije mogao nijedan brod uploviti u britansku luku ako nije britansko vlasništvo, ako posada nije britanska, itd. Kad su napravili najbolju mornaricu na svetu onda su rekli sve luke su sada slobodne. Posle dolazi Amerika koja se otima ispod Britanije. Ima jedan strašno zgodan istorijski primer kada se desio sastanak između američkog ministar finansija Aleksandra Hamiltona i Engleza o slobodnoj trgovini gde on kaže ma kakva slobodna trgovina, ja hoću upravo suprotno jer taj model mene dovodi do toga da se ja specijalizujem za uzgoj stoke i lovljenje dabrova a vi za tekstil. Preko carina Amerika je strahovito digla svoju industriju i taj Hamilton je na kraju na novčanici od 10 dolara. Jedina osoba koja nije predsednik a da je na novčanici.

Koji je onda put do podizanja konkurentnosti malih zemalja kao što su Srbija i Bosna i Hercegovina?

Mala zemlja mora da se okrene sebi i da kaže, prvo moram da napravim efikasnu i prosvećenu državu da može biti mala i funkcionalna. To od naših zemalja još uvek nije niko napravio. Da se kaže, koliko ta država treba da ima činovnika, šta ti činovnici treba da rade, koliko oni koštaju, šta oni treba da znaju, itd. Država je jedan ram koji daje ljudima čvrsta uporišta za njihov rad. Ja ne mogu ljudima da kažem šta će da rade ali mogu da kažem jedini način sticanja bogatstva je stvaranjem. Vi kod nas nemate uverenje da se samo kroz stvaranje viška razvija društvo. Male zemlje su kao porodice, vi morate izaći van svog dvorišta da nešto donesete u taj naš dom umesto da se iscrpljujete međusobnom svađom ko je više jeo za doručak ili za večeru koje neće biti. To je stanje svesti jedne nacije, a to onda ide dugoročno kroz obrazovanje. Ti imaš sistem u kojem vlada uverenje da ne vredi učiti. Efikasnost i konkurentnost se može podići samo ako će to biti deo opšteg stanja svesti da ću ja ići tim algoritmom „radi – voli – moli“. Nažalost, mi živimo u revolucionarnim vremenima, na nestabilnom političkom prostoru izloženi devastaciji imovine svakih vrsta, okupacijama domaćim i stranim, i mi živimo u ubeđenju da se ovde može brzo sticati i da će to što steknemo još kraće trajati. I to se dešava ovde, svakih 10-15 godina je neka radikalna rekonstrukcija.

Radikalne rekonstrukcije su ponekad i prilika za temeljne reforme?

Suština je, po mom mišljenju, da ti u jedno društvo uvedeš kapitalnu vrednost da stvaranje ima smisla. Kod nas ima smisla samo čekati povoljnu priliku da preraspodeliš. Mi smo se opredelili, uopšte kao Balkan, za ovo drugo. Promena svesti traži dosta vremena, da se odgoje nove generacije. Znate, lakše je pljačkati karavane nego tkati svilu. Persijski ćilim se godinu i po dana tka, lakše ga je oteti. Mi imamo taj mentalitet, on kaže nemam ja živaca za to, nije to moje pozvanje. Pa zašto su Kinezi čudo? Oni tu sede, njima je taj algoritam prihvatljiv bilo da tkaju ćilime ili da sklapaju iphone, isto je to. Neko konstruiše šaru, razvija software, on samo lemi. Ali on je spreman da sedi 18 sati i da lemi. On se ne kreće, njemu ne treba ni javni saobraćaj, niti išta. On nije osvajač a najveći narod na svetu. Kina nikog nije osvojila ali nije niko ni Kinu, i ko je osvojio on se utopio. Prosto to je kulturološka stvar. Da se vratimo Srbiji, ja mislim da je glavni problem kod nas, za razliku od Čeha, za razliku od Poljaka, Slovaka i drugih gde je komunizam bio nametnut spolja. Kako je komunizam propao oni su se preobukli i rekli mi idemo u stare geostrateške saveze sa Nemcima i mi uspostavljamo građansko društvo. Mi smo, s druge strane, voleli komunizam, nismo mi baš tako naterani. Ili bar veliki deo stanovništva je voleo komunizam i kod nas još traju rasprave da li je komunizam propao zato što ljudi nisu dobri ili je loš koncept.

Vidite li vi u Srbiji ili na Balkanu neku političku snagu koja je u stanju da ponudi taj novi algoritam?

Ja mislim da smo se mi još više udaljili od tog cilja. Mislim da ovo što smo uradili sa sistemom obrazovanja najteža stvar koju smo mi u stvari uradili sami sebi. Mi smo lojalnost strašno uzdigli na kult a potisnuli smo kompetentnost. Ja razumem što se to desilo geostrateški, porobljeni smo, na takvom smo prostoru, ali jedino što smo mogli sami da uradimo, koliko-toliko, je da držimo kontrolu nad sistemom obrazovanja. Da kažemo, dajte ljudi da ove najbolje voćke, tu mladu decu, da zadržimo za sebe. Ne, mi smo napravili od obrazovanja jedan voćnjak koji niti ko održava niti ko zaliva. Ako slučajno nešto i dobro rodi, dođe neko spolja pa i to ubere. Svaki seljak zna, najboljeg ovna ću ostaviti za svoje stado, neću ja odvesti u Nemačku njega. Ja ću prodati ono što moram. Kod nas je sad zavladalo, i to je masovna stvar, da je bežanija jedini izlaz. Kad u jednom narodu imate tako masivno lomljenje uverenja,  onda imate veliki problem. Imate problem da nemate izbora. Ambrozija je zahvatila sistem. Vi lakše možete izvesti bilo kakav društveni prevrat nego rešiti problem obrazovanja. To treba čekati, vi kad ste u njivu pustili ambroziju godinama to ne možete istrebiti. Sve drugo se može rešiti mnogo brže, za dve nedelje, dva meseca, godinu. Obrazovanje se ne može rešiti tako brzo.

Drugo, kod nas se država bavi preduzetništvom, to da je moglo ne bi se SSSR raspao. Država ima pet stvari zbog kojih ona postoji, to su: spoljna bezbednost – vojska, unutrašnja bezbednost – policija, sudstvo, prosveta i zdravstvo. Zato postoji država, ne postoji država da bi davala kredite i da bi rekla Pero ti proizvodi jabuke a ti Miodraže šljive. Ona može indirektno preko poreza vršiti i tu funkciju ali ovde svi misle da je to zapravo država. Da je to jedan kazan gde ja držim kutlaču. Niko nama ne može kazati gde je nekome mesto u biznisu, ljudi će to sami naći. Pa ljudi su podobijali Nobelove nagrade za centralizovanu distribuciju investicija, Kantorovič, Lange, Simon Kuznets,… ali ne možeš ti to potrefititi. Ti možeš reći, ovo je ram, ja tebi garantujem nepristrasnu i fer utakmicu. Država treba da napravi ram a pčele same da nose med. Ovo traženje investitora se svelo kod nas, ide okolo predsednik vlade i hvata investitore, kao da hvata pčele i gura ih u košnicu pa pčele onda samo ujedaju. Ti njima dodaješ šećer pa neće one onda u tim košnicama da nose med, one hoće samo šećer. To nije dobar način.

Da li se i možemo vratiti na put oporavka, imamo li para mi za to? Imamo, imamo mi para da platimo lekare koliko nam treba, imamo i da platimo inžinjere koliko nam treba ali mi nemamo para da školujemo za Nemce. Mi radimo upravo obrnuto, najbolji pobegoše. Država je ideja, ja sam propisao gde će biti autoput, nemam para za to i tu ne može niko da ide ali ne možeš praviti kuću na autoputu. Ne možeš praviti kuću na zaštićenom području gde je poplava, oni naprave, voda odnese, ti njima napraviš novu kuću. Ti si njima poslao poruku, radi šta hoćeš bićeš socijalizovan. Kad ti jednom socijalizuješ, gotovo je. E to je problem, jer ti radiš nešto što ne bi smeo da radiš. U Španiji su dugovi večiti, kod nas ko je izvrd’o pet godina posle nikom ništa. Kad imaš ideju onda imaš industriju i stvaranje, on kaže ja mogu preko stvaranja do svojih društvenih vrednosti ili mogu nekim okolišnim putem. Kad ti narodu daš jasnu instrukciju da to dugo traje. Evo primer jedan u Srbiji, uravnoteženje budžeta smanjivanjem plata i penzija. Uzmimo penzije, plate su uvek tekuća stvar i čovek može reći neću da radim za tu platu. Ali penzije, ti si napravio jedan sistem gde mi uplaćujemo jednu trećinu za penzije a onda dođe neko i kaže post festum to više ne važi. Ne može to da ne važi, to će onda izazvati veći deficit pošto ljudi više neće da uplaćuju jer znaju da je to onda besmisleno. I mi umesto da saniramo penzioni sistem mi ćemo i dalje biti u neravnoteži. Pa vi imate najbogatije ljude u Republici Srpskoj koji sutra kada budu išli u penziju neće imati 300 eura jer oni nisu ni uplaćivali u penzioni fond, oni su rekli neću ja da uplaćujem po 70%, ja ću uzeti kroz troškove po 0% ili kroz dobit po 10%. Ti samo tom jednom činjenicom rušiš jedan važan stub međugeneracijske solidarnosti koji je uveden još od Bizmarka. Penzioni sistem mora biti pay to go.

Zato je strašno važno u društvu gledati horizont. Kako su Englezi rešili zagađenje? To je kao da kažeš član 1., Beograd mora da uzima vodu kod Pančeva a da ispušta u Batajnici. A ne, kod nas se radi obrnuto i svako svakog zagađuje. I zato je pravljenje zakona važna stvar. To onda jeste društvo i država, kako povećati efikasnost, pa on tebe onda utera u taj ram. I mora onaj ko donosi odluku o investiciji da trpi posledice. Kod nas je u tranzicijskim zemljama glavno načelo socijalizacija gubitka i privatizacija dobitka. Na toj vrednosnoj postavci se onda dešava sve ono što se dešava. Umesto da je obrnuto, da je gubitak uvek privatizovan i da moraš ti da ga platiš a da je dobitak delimično i socijalizovan kroz poresku politiku pa da onaj ko je bogat plaća za nečije dobro dete da postane lekar, onda taj sistem ima smisla.

Gdje su naše komparativne prednosti i da li ih mi uopšte imamo?

Mogli bi mi imati neke prednosti, što se tiče Republike Srpske i što se tiče Srbije. Ti imaš neki potencijal stanovništva, imaš još uvek neki stepen pismenosti tog stanovništva, ja mislim da je potrebna samo mala korekcija tog sistema vrednosti gde će se reći ovo su ta pravila igre. Trčimo sada na 100 metara i ovi koji stignu prvi će zaista biti nagrađeni u tim čvrstim pravilima igre gde ih mi nećemo spoticati i da im ne priznamo rezultat. Ja tako vidim, država je alat ustvari za to. Mi pojedinačno imamo različite interese i mi se preko države saobraćamo. Ja sam zaista uveren da ako smislimo institucije i procedure koje drže sistem u ravnoteži onda imamo neku šansu.

Ti i u svetu imaš jednu situaciju gde očito nisi domislio taj sistem. Ti praviš državu gde nemaš brakorazvodnog ugovora. Ti u Engleskoj ako želiš da se oženiš imaš predbračnih ugovor u slučaju da ljubav nestane da znaš kako ćete se razići. Jer iskustva govore da je velika verovatnoća da će ljubavi ipak nestati. Ti, recimo, praviš ogromnu sklameriju koja se zove Evropska unija a da nemaš izlaznu strategiju i kako ćeš se razvesti. Normalno, Englezi prvo čekaju da uđu pa onda kažu sad je prilika i da prvi izađemo da se mi kurtališemo ove brakorazvodne parnice. Ti imaš na tako jednom velikom nivou jedan eksperiment koji je veoma opasan, imaš emisiju novca bez zemlje i bez budžeta. Čiji je to novac, ko za njega odgovara i ko ga iskupljuje? Mi smo ranije na Balkanu imali nemačke marke i to zauvek po fiksnom kursu iskupljuje Bundesbanka. I ti sad možeš, kad nađe neka baba u Doboju da je zakopala stare nemačke marke, kroz sistem doći do eura. Zato je važno osmisliti model. Zato ja na tome jako insistiram da upravljati državom nije nimalo jednostavno. Pa nije džaba Platon napisao tu „Teoriju države“, nije neki Miodrag Zec to napisao. Ovde se smatra ko ne zna ništa da radi on zna da pravi državu. Neko ko ne može da napravi kiflu, ne može da napravi cipelu, ne može da napiše pesmu, on onda pravi državu. Mi širimo to uverenje koje je pogrešno. I ovo malo elite se onda iživljava a i činovnici gledaju samo da otmu nešto. Moramo prvo vratiti dostojanstvo. Ako je najgori posao biti učitelj, ako je bolje peći ćevape i ne plaćati PDV ili držati tezgu na banjalučkoj pijaci nego učiti ljude matematici, onda smo dobili to što smo dobili. Nažalost, ja mislim da ćemo mi dobiti još i više nego što očekujemo. Jednostavno, neke stvari koje nam se čine opštepoznatim, mi ne razumemo njihovu suštinu. Pa svi znaju da jabuka pada sa drveta ali je trebao da se rodi najveći genije ljudskog roda, Isak Njutn, da to opiše. Koje sile deluju, kojom brzinom pada, itd. Tako vam je to i sa državom, svi misle da to znaju. I u ekonomiji i u društvu stvari izgledaju naoko trivijalne i svakom se čini da su poznate ali ustvari nije tako. Mi sad vidimo u tranziciji da stvari nisu takve. Ti greješ na toj temperaturi nešto ali ne dešava se vrenje, ti greješ mleko ali se ne pojavljuje kajmak.

Možemo li se ovdje malo dotaći uloge stručne javnosti i akademske zajednice u oblikovanju ekonomskog sistema. Često se akademskoj zajednici, naročito profesorima ekonomije, zamjera da se uglavnom bave opisivanjem događaja iz prošlosti a da ne nude konkretne odgovore na tekuće ekonomske probleme?

Uloga akademske zajednice je važna, međutim političke elite, generalno u zemljama u tranziciji imaju komunikaciju po kojoj se od akademske elite očekuje da apludira i da potvrdi ono što su oni već smislili. Ako to oni koji slučajem ne rade onda budu proterani, ostrahizam, i slično. A za vlast bi bilo najkorisnije da sluša kritičku misao jer ona odlučuje. Vi nemate prilike da u najboljoj veri kažete nekome nešto što se kosi sa njegovim stavom. Ne znam šta sad fali šefu države da jednom godišnje ili dva puta okupi ljude i kaže ljudi šta ovde ne valja. To može biti i zatvoreno za javnost ali je važno da postoji neki dijalog. U srednjem veku bar su dvorske lude mogle da kažu caru da je go. Neka društva to imaju, da izvuku najbolje od onih koji znaju nešto.

Ima jedna zanimljiva priča a u našem je diskursu, religiozna. Svi znaju za priču o nevernom apostolu Tomi, gde Hristos nakon ukazanja kaže „blaženi su oni koji poverovaše a ne videše“.  Mi u javnom i političkom životu imamo taj religiozni momenat. Ti kažeš narodu stopa raste a u stvari stopa pada.

Kad smo još kod akademske zajednice, kako gledate na činjenicu da su u BiH i Republici Srpskoj profesori ekonomije ipak bili u poziiji da obavljaju najznačajnije politikčke i izvršne funkcije?

Dve su tu stvari važne. Jedno je znanje a drugo je operativni ili politički talenat da se nešto sprovede. Retki su ljudi koji su spojili te dve karakteristike. Ali strašno je važno da oni mogu u društvu jedni do drugih doći i razmeniti mišljenja. Što bi Bizmark rekao „pusti profesore na vlast i propala država“, to je njegov stav, što je malo ekstremno. Ili moji studenti ekonomije koji misle da će se svako obogatiti ko završi ekonomiju, bogaćenje je jedno a znanje je sasvim druga stvar, neki su se uspeli obogatiti na znanju i u nauci (Rikardo, Keyns, itd.) dok su neki umrli u relativnom siromaštvu, Adam Smit kao propali plemić, itd. To su dve različite stvari. Akadamski ljudi treba da budu korektori stvari i da budu prisutni u javnosti, da mogu nešto da kažu a na ovima je da biraju političku svrsishodnost. To je nešto što se ne uči u školi, nije Leh Valensa išao u školu da izvrši prevrat, on je električar bio, prosto vreme to izbaci. Ali strašno je ako jedno društvo zapusti svoju inteligenciju, ako ono učini sve da ona nestane nezavisno od toga da li ona podržava vlast ili je kritikuje. Najgore je kada ona nestaje, gubi kompetentnost.

Skerlić je rekao, nisam ja kokoš da nosim jaja ali znam šta je mućak. To se često ko nas kaže, hajde ti profesore, evo ti na primer RMK Zenica pa ti uradi. Pa neću ja to da radim, ja predajem teoriju. Ja kažem evo šta u knjizi piše o tome, pa imam istorijski primer o tome, ovi ljudi su to pokušali a desilo se sasvim suprotno. Ja sam prije deset godina napisao tekst o tome da će se Evropi desiti ovo što se desilo. Ja sam izbačen sa univerziteta jer sam svojevremeno tvrdio da će samoupravni socijalizam proposati i on je na kraju propao. Ljudi koji su se kleli u njega kasnije su ga zdušno rušili. Važno je zbog toga za jedno društvo da ima komunikaciju raznih ideja i da ima jedno mesto gde će se odlučiti koje će se ideje na kraju odabrati. Zato je i smišljen politički sistem koji se kod nas, nažalost i u svetu, pretvara u nešto karikaturalno. Vi imate Aleksandra Makedonskog koji je bio najveći osvajač svih vremena. Njemu je ipak učitelj bio Aristotel. Njih je dvadeset iz razreda osvojilo svet i to istorija pamti kao najveće i najfunkcionalnije osvajanje u svetu. Pa  nije Aleksandar Makedonski završio menadžment.